Zovem se Marko Purić, rođen sam 1976. godine kao prevremeno rođeno dete u sedmom mesecu pa sam zbog toga imao poseban tretman u praćenju mog razvoja. Pošto je moja majka defektolog, imao sam sreće da veoma rano otkrije nedostatak jer nisam reagovao na zvuk. Već od 6. meseca su počela ispitivanja, da bih sa 8 meseci (još nisam ni sedeo) nosio aparat (veliki džepni tada) koji su mi kačili u torbici na benkice. Prvo sam nosio na jedno uvo, a zatim na oba, sve do škole, kada sam prvi put dobio dva zaušna aparata.

Sa rehabilitacijom se počelo odmah po otkriću nedostatka. Nosili su me na vežbe dva puta dnevno, a majka je "radila" kod kuće, naravno kroz igru i normalan život. Sa 3 godine ja sam znao sve glasove i tako se postepeno približavao svojoj generaciji.

Pobedio sam neprekidnim radom i učenjem uz pomoć slušnih aparata, koje sam uvek (kao i danas) nosio i nosim na oba uveta. Uspeo sam jer sam to prihvatio i znam da sa tim moram da živim. Uvek sam nosio aparate i nisam ništa krio. Bio sam prihvaćen od sredine od obdaništa, osnovne, srednje škole, do fakulteta. Sve sam završio redovno i u roku (uz ogroman rad). Oženjen sam, imam dvoje dece, zdrave. Zaposlen sam, vozim kola i osećam se srećno kao i svi oko mene.

Moje iskustvo sa Audiovox-om i Oticon slušnim aparatima je jako dugo i naravno da ne bi bilo ovako dugo da nisam u potpunosti zadovoljan aparatima i uslugom koju dobijam od strane zaposlenih u Audiovox-u. Pošto sam se ceo život borio da živim kao i ostali, u Audiovox-u sam uvek dobijao maksimalnu podršku i predloge za najsavremenija rešenja koja će mi pomoći da imam bolji sluh. Uveren sam da će se naša saradnja nastaviti još dugi niz godina jer znam da će Audiovox uvek učiniti sve da dobro čujem.